U ovom tekstu za početnike za kodiranje naučićete osnove koje se koriste u jezicima računarskog programiranja. Koristićemo neke osnovne Java koncepte kao početnu tačku koja je primenljiva na većinu drugih programskih jezika.
Pišemo ove tekstove o osnovama na način da pretpostavljam da imate vrlo malo znanja u programiranju.
Želimo da ovaj sadržaj svakome ko je potpuni početnik pruži osnove da može da napiše svoj prvi program sa Java programskim jezikom sa što je manje moguće muke.
Dakle, hajde da počnemo sa našom prvom temom:
5 osnovnih koncepata bilo kog računarskog programskog jezika.
Mogli biste reći: „Zašto govorimo o bilo kom programskom jeziku? Mislio sam da se radi o Javi”.
Pa, jako je važno zapamtiti da je mnogo programskih jezika veoma slično, a poznavanje osnova koje su uobičajene među svim programskim jezicima pomoći će vam da pređete na bilo koji drugi programski jezik ako je potrebno!
Na primer, sa osnovnim znanjem o Java programiranju, trebaće vam manje od mesec dana da naučite kako da programiram na jeziku koji se zove Objective C (koji se koristi za iPhone aplikacije). On je baš moćna stvar!
Evo 5 osnovnih koncepata bilo kog programskog jezika:
Varijable/Promenljive (Variables)
Kontrolne strukture (Control Structures)
Strukture podataka (Data Structures)
Sintaksa (Syntax)
Alati (Tools)
Ima previše toga da se kaže o svakom od ovih 5 koncepata, tako da ćemo u ovom tekstu govoriti samo o stavci br. 1, varijablama!
Šta je Varijabla?
Varijabla je okosnica svakog programa, a samim tim i okosnica bilo kog računarskog programskog jezika.
Za početak da napišemo šta je to varijabla po definiciji (Vikipedija):
„U računarskom programiranju, varijabla je lokacija za skladištenje i pridruženo simboličko ime koje sadrži neku poznatu ili nepoznatu količinu ili informaciju, vrednost.“
Pojednostavljeno- varijabla je jednostavno način da se sačuva neka vrsta informacija za kasniju upotrebu, a mi možemo da preuzmemo ove informacije pozivajući se na „reč“ koja će opisati ove informacije.
Na primer, recimo da dolazite na naš sajt www.digitalnasrbija.org i prvo što želimo da uradimo je da vas pitamo kako se zovete (da bismo vas lepo pozdravili kada sledeći put posetite našu web stranicu) .
Stavili bismo mali okvir za tekst na ekran koji vas pita kako se zovete… taj okvir bi predstavljao promenljivu!
Recimo da smo taj okvir za tekst nazvali „vašeIme“, to bi bilo simbolično ime (ili „reč“) za vašu varijablu (kao što je opisano u definiciji sa Vikipedije).
Dakle, sada, kada unesete svoje ime u okvir za tekst, te informacije će biti uskladištene u varijabli pod nazivom „vašeIme“.
Tada bismo mogli da se vratimo i kažemo „Koju vrednost sadrži varijabla „vašeIme“? “ a program bi nam rekao šta god da ste uneli u to polje za tekst.
Ovaj koncept je izuzetno moćan u kodiranju i stalno se koristi.
To je ono što čini da Facebook i Twitter rade, to je ono što čini plaćanje vaših računa preko vaše onlajn banke, to je ono što vam omogućava da date ponudu na nekom od sajtova za onlajn prodaju.
Varijable čine da se svet programiranja okreće.
Sada, ako želimo da budemo konkretniji, kada je u pitanju programski jezik Java, varijable imaju različite tipove.
Ako bismo smeštali vaše ime u promenljivu, taj tip bi bio String.
Ili, recimo, ako bismo da sačuvamo i vaše godine, taj tip bi bio sačuvan kao Ineteger (ceo broj).
Ili recimo da smo želeli da sačuvamo koliko novca zaradite za godinu dana, taj tip bi bio sačuvan kao Double (dupli).
Šta su to String, Integer i Double?
Odlično pitanje!
U osnovnoj Javi, programski jezik želi da zna koju vrstu informacija ćete čuvati u varijabli.
To je zato što je Java jezik sa jakim kucanjem.
Kucanje u Javi omogućava programskom jeziku da sa apsolutnom sigurnošću zna da će informacije koje se čuvaju u promenljivoj biti „na određeni način“.
Dakle, kao što smo rekli, ako čuvate svoje godine, koristite tip Integer… pa to je zato što u Javi, Integer znači da imate broj koji neće imati nijedno decimalno mesto u sebi.
To će biti ceo broj, na primer 5, ili 20, ili 60, ili -60, ili 4000, ili -16000.
Svi ovi brojevi bi se u Javi smatrali celim brojem.
Dakle, šta bi se dogodilo ako biste pokušali da sačuvate nešto što nije Integer, u varijablu Integer, recimo vrednost „10,55€“?
Pa, jednostavno, dobili biste grešku u programu i morali biste je popraviti! „10,50€“ ima znak za evro (€) u sebi, kao i decimalno mesto sa dve cifre tačnosti.
U osnovnoj Javi, kada navedete da je varijabla tipa Integer, jednostavno vam nije dozvoljeno da čuvate ništa osim celog broja.
Određivanje vrste podataka sa kojima imate posla omogućava programskom jeziku da koristi te podatke na zanimljive načine. Opet, ono što kažemo „određivanje vrste podataka“, mislimo samo na vrstu podataka.
Hajde da zaronimo u moć dodeljivanja tipa vašim podacima.
Šta možete da uradite sa tipovima podataka?
Počnimo sa jednostavnim primerom.
Vaša želja je da saberete dva broja, recimo broj 22 i broj 3. Java će se ponašati različito u zavisnosti od tipa promenljive koja čuva ove podatke.
Dozvolite da vam pokažemo na šta mislimo:
Ako ste definisali svoje promenljive da budu tipa Integer, onda će sabiranje 22 i 3 zajedno rezultirati celim brojem 25. Ima smisla, zar ne?
Naravno, ovo je jednostavna matematika.
Ali šta se dešava ako vaše promenljive nisu celi brojevi, već nizovi?
String u Javi je druga vrsta tipa podataka i ponaša se drugačije jer je RAZLIČIT tip podataka.
Kada govorimo o String-u u Javi (i u mnogim drugim kompjuterskim programskim jezicima) tretiramo podatke kao da je to samo obična stara rečenica na engleskom jeziku.
String samo predstavlja reči (ili tačnije slova) sve postavljene određenim redosledom. To je sve što engleski jezik (ili bilo koji jezik) jeste, niz znakova/slova postavljenih određenim redosledom da daju značenje onome što zapisujete.
E, sad vas pitam šta znači sabirati dve rečenice? Šta znači dodati dva niza zajedno?
Sada ćemo vam pokazati.
Ako biste imali dve promenljive, od kojih bi svaka bila definisana kao stringovi i one čuvale podatke „22“ i „3“ (redom), šta bi se desilo ako bismo ih sabrali?
Dobili bismo string: „223“
Ovo bi u početku moglo biti zbunjujuće, ali ima više smisla kada koristimo manje „obmanjujućih“ podataka.
Pretpostavimo da u naše dve string varijable ne čuvamo brojeve, već reči. Dakle, u varijabli 1 čuvamo string „Zdravo“, a u varijabli 2 čuvamo string „Svete“.
Šta se dešava u vašem umu ako vam kažemo da saberete te dve reči?
Nadamo se da je vaš prirodni instinkt da kažete da će rezultujući String biti „Zdravo, svete“!
To je sve što se dešava sa stringovima „22“ i „3“… Java se ponaša drugačije zbog tipa varijabli.
Za Javu, string „22“ je isti tip podataka kao string „dvadeset dva“, oba karaktera su raspoređena na specifičan način.
Sada ne bismo da ulazimo u previše detalja o tipovima, jer ovo bolje odgovara osnovnom konceptu kodiranja – Strukture podataka (Data Structures).
Dakle, da sumiramo, razgovarali smo o tome šta je varijabla i kako možete da uskladištite informacije u njojj, a zatim da ih preuzmete u nekom kasnijem trenutku.
Varijabla može imati ime, a ovo ime koje date varijabli obično se zove prema vrsti sadržaja koji ćete čuvati u njoj, tako da ako čuvamo vaše ime u varijabli, vi biste joj dali ime ‘tvojeIme’.
Ne biste MORALI da mu date to ime, mogli biste da nazovete promenljivu „jaProgramiram“, ali to ne bi imalo puno smisla s obzirom na to da pokušavate da sačuvate ime osobe. Ima smisla zar ne?
Konačno, varijable imaju tipove i ovi tipovi se koriste da nam pomognu da organizujemo šta može, a šta ne može da se uskladišti u njoj.
Savet: postojanje tipa će pomoći da se otkriju stvari koje možemo da uradimo sa informacijama unutar varijable.
Primer: ako imate dva cela broja (recimo 50 i 32), mogli biste da oduzmete jednu varijablu od druge (tj. 50 – 32 = 18), očigledno, jel da?
Ali, da imate dve varijable koje čuvaju imena (tj. „Miloš“ i „Marko“), ne bi imalo smisla oduzimati jednu od druge (tj. „Miloš“ i „Marko“), jer to jednostavno ne znači bilo šta!
Dakle, tipovi su takođe moćna stvar i pomažu nam da shvatimo šta MOŽEMO da uradimo sa našim varijablama, a šta NE MOŽEMO!
Zato se nadam da su vam ove informacije bile od pomoći i nadam se da shvatate koje su prednosti učenja programskog jezika!
Privlačnost učenja programskog jezika je prilično velika u današnjem korporativnom svetu, pošto većina kompanija zapošljava programere sa veštinama za kreiranje web aplikacija.
Profesija programera ume da bude veoma naporna, nije to samo čukanje po tastaturi, ali na posletku od nje može lepo da se živi.
Srećno kodiranje!
Napišite komentar