Predloženi zakon EU o kontroli četovanja neće samo preuzeti totalitarnu kontrolu nad svom privatnom komunikacijom, već će zabraniti operativne sisteme otvorenog koda kao neželjenu posledicu.
EU je trenutno u procesu donošenja zakona o kontroli četovanja.
Kritike su nastale zbog stvaranja centralizovanog sistema masovnog nadzora i cenzure širom EU i omogućavanja vladinog prisluškivanja svih privatnih komunikacija. Ali jedna od posledica predloženog zakona o kojoj se malo govori je to što praktično sve postojeće operativne sisteme otvorenog koda čini nelegalnim, uključujući sve glavne distribucije Linuxa. Takođe bi efektivno zabranio F-Droid arhivu Android aplikacija otvorenog koda.
Član 6 zakona zahteva od svih “prodavnica softverskih aplikacija” da:
- Procene da li svaka usluga koju pruža svaka softverska aplikacija omogućava komunikaciju od čoveka do čoveka.
- Da se uvere da svaki korisnik ima više ili manje od 17 godina.
- Spreče korisnike mlađe od 17 godina da instaliraju takav komunikacioni softver.
Ostavljajući po strani koliko su sulude navedene namere ili specifičnosti toga koji softver bi bio ciljani, razmotrimo implikacije za softverske sisteme otvorenog koda.
Prodavnica softverskih aplikacija je definisana članom 2[*] kao „vrsta internet posredničke usluge koja je usmerena na softverske aplikacije kao posrednički proizvod ili uslugu“.
Ovo jasno pokriva arhive softvera na mreži koje gotovo univerzalno koriste operativni sistemi otvorenog koda od 1990-ih kao njihov glavni metod distribucije aplikacija i bezbednosnih ažuriranja.
Ove arhive često kreiraju i održavaju mala preduzeća ili razna udruženja.
Oni su domaćini stotinama organizacija kao što su univerziteti i provajderi internet usluga širom sveta.
Jedna od glavnih, Debian paketna arhiva koju vode ljudi na dobrovoljnoj i volonterskoj bazi, trenutno sadrži preko 170.000 softverskih paketa.
Ove usluge arhiviranja softvera nisu izgrađene oko koncepta jednog korisnika sa identitetom ili nalogom. Oni služe anonimnim mašinama, kao što su laptop računari, serveri i drugi uređaji. Ove mašine mogu, ali i ne moraju da koriste pojedinačni korisnici za instaliranje aplikacija, potpuno van kontrole arhivskih usluga.
Da bi se čak konceptualno i teoretski uskladio sa ovim zakonom, biće potreban potpuni redizajn instalacije softvera i izvornih i bezbednosnih ažuriranja.
Ogromno organizaciono restrukturiranje i povlačenje iz upotrebe, centralizacija i ponovna izgradnja infrastrukture za distribuciju softvera.
Ovo je naravno samo teoretski jer bi troškovi i praktični problemi bili nepremostivi.
Ako i kada ovaj zakon stupi na snagu, učinio bi nezakonitim softverske usluge otvorenog koda koje su u osnovi većine usluga i infrastrukture na Internetu.
Da bi se poštovao zakon, sve bi moralo biti ugašeno, globalno, pošto serveri koji obezbeđuju softver i bezbednosna ažuriranja ne mogu da razlikuju veb server, japanskog programera softvera, frižidera i tinejdžera iz EU.
Možda izgleda neverovatno da predlagači zakona o tome nisu razmišljali, ali i nije toliko iznenađujuće jer je to samo jedna od mnogih gigantskih posledica tako traljavo osmišljenog i pisanog zakona.
[*] To define a software application store the law makes a reference to the EU Digital Markets Act, Article 2, point 12 which defines “virtual assistant”. What they actually mean is point 14, which does define “software application store”.
Napišite komentar